Saveti osoba koje su prošle lečenje

Lečenje

Lečenje počinje tako što se obratimo lekaru. Na osnovu naših teškoća lekar odlučuje da li je dovoljno koristiti lekove ili treba uključiti još neki tretman. Lekovi koji se koriste u lečenju psihoza zovu se antipsihotici ili neuroleptici. Oni ublažavaju simptome bolesti i smanjuju šanse od ponovnog pogoršanja za čak 50%. Lekovi utiču na hemiju mozga i treba im vremena da deluju. Moguće je da ne reagujemo dobro na lek ili da se jave neka neželjena dejstva. U takvim situacijama lekar će nam promeniti lek.

Saveti i iskustva

• Treba imati strpljenja u lečenju.
• Ne treba pridavati značaj lekovima. Treba da imaš život i da ideš dalje. To je kao kad jedeš hleb svaki dan: radiš to i ne opterećuješ se.
• Moraš sam redovno da uzimaš lekove na vreme i da ideš na redovne kontrole kod svog lekara. Po izlasku iz bolnice biće ti smanjena terapija.
• Moje iskustvo je da lekarima treba pričati, ali zadržati za sebe intimu i razgovarati samo o problemu. Treba izbegavati detalje, jer lekari nemaju puno vremena.
• Pokušaj da razviješ drugarski odnos sa svojim lekarom i dogovori se oko uzimanja terapije. Iskreno sam govorio o svojim tegobama i tako smo zajedno došli do toga koji mi lek prija i došli smo do smanjenja terapije.
• Lekare moramo da slušamo ako hoćemo da nam bude bolje.
• Ja sam stalno insistirao da mi lekovi smetaju. To sam stalno ponavljao dok mi doktorka nije prilagodila lekove.
• I kada smo van bolnice treba da se dogovorimo sa lekarom o našem lečenju. Moramo da im verujemo da bi nam bilo bolje.

Hospitalizacija

Rešavanje nekih teškoća zahteva boravak u bolnici. Nekada se čovek sam javi na lečenje, a nekada ga dovedu. Boravak u bolnici može biti neprijatno iskustvo, jer u bolnici nije kao kod kuće.

Saveti i iskustva

• U bolnici treba poštovati pravila bolničkog lečenja. Uzimanje lekova je uslov. Pored toga postoji čitav niz stvari kao što su ustajanje, sređivanje kreveta i slično. U ”Lazi” postoji čak i nagrada za najbolje sređenu sobu.
• Budi maksimalno aktivan u svim aktivnostima i posebno na radnoj terapiji. To je sa jedne strane dobro za čoveka da dopuni vreme, a sa druge strane dosta utiče i na dužinu boravka u bolnici.
• Pametno upotrebi vreme, jer će tako brže proći.
• Ne misli na svoju bolest. Ne razmišljati, već se aktivirati.
• Dolazi redovno u dnevnu bolnicu. Redovno pij lekove i pridržavaj se saveta lekara.
• Ko dolazi prvi put na hospitalizaciju nije sramota. Verovatno mu treba pomoć. Zavisi i da li se sam javio ili su ga bližnji uputili. Ako se sam javio znači da vidi da ima problema i biće mu lakše da prođe terapiju.
• Treba izbegavati konflikte sa pacijentima i konfliktne situacije uopšte. Treba biti svestan da sve to udaljava od vikenda i udaljava od izlaska iz bolnice.
• Druži se sa drugima, u grupi i van nje, posbno kada si u bolnici. Nije dobro da si stalno sam.

Povratak u društvo

Kada izađemo iz bolnice potrebno nam je vreme da se ponovo prilagodimo. Neki ljudi su puni razumevanja i daju nam podršku, neki ne. Mi određujemo sa kime ćemo podeliti svoja iskustva sa lečenja i sa kime ćemo razgovarati o svojim problemima i teškoćama. Važno je da se okružimo ljudima koji nas razumeju. Može se desiti da nam aktivnosti koje su nam bile lake sada predstavljaju teškoću. Treba biti strpljiv i dati sebi vremena da organizujemo svoj život kako nam prija.

Saveti i iskustva

• Kada stalno bežiš od ljudi imaš utisak da te oni izbegavaju.
• Treba se vratiti svakodnevnim aktivnostima: posao, kuvanje, sređivanje stana… Ne treba izbegavati društvo. Treba biti u realnosti, makar na silu. Meni koristi druženje i sport u slobodno vreme.
• Bitno je da se čovek negde pronađe, da se ojača, da pronađe nešto što ga interesuje i gde može da se ostvari.
• Prati svoj ritam. Ako ti se nešto radi, radi. Ali nemoj da se preforsiraš.
• Primeti se kad neko pije lekove, zato ja kažem da pijem lekove, da posle ne ispadne da lažem.
• Svi moji drugovi znaju da se lečim i kažu mi da je to normalno, da u Americi svako ima svog psihijatra.
• Kod mene neki znaju da se lečim, neki ne. Rekao sam onima u koje imam poverenje. To je ipak neka intima.
• Kad upoznaš nekog novog i kažeš mu da se lečiš, on može da nema razumevanja i da se ne javi više. Ali, ima drugih ljudi. Naći ću nekog ko će da me razume.
• Ima ljudi koji znaju da se lečim, samo konstatuju i idemo dalje. Ima ljudi koji ne znaju. Ako pitaju što me nije bilo mesec – dva, možda je najbolje reći: imao sam zdravstvene probleme. Ako pitaju dalje, možeš da kažeš: ne bih o tome.

Šta još pomaže?

Pored lečenja lekovima postoje i drugi tretmani i aktivnosti koje smanjuju šanse da dođe do pogoršanja. To su: psihoterapija, psihoedukacija, grupe samopomoći, aktivnosti u udruženjima korisnika psihijatrijskih usluga i terapijske zajednice. Sve aktivnosti (sport, šetnje, hobi…), mogu biti blagotvorno dejstvo. Dobri odnosi sa drugim ljudima povćavaju šanse za oporavak i čine naš život kvalitetnijim.

Saveti i iskustva

• Treba se ponašati normalno, biti produktivan i pričati o onome što te interesuje. Treba preduzeti odgovornost za svoje postupke, što je prilično teško.
• Lekovi pomažu, ali isto tako i dijalog sa bližnjima. Isto je važna i radna terapija.
• Ako imate prilike, bavite se pozorišnim radionicama.
• Pijem lekove, ali ih ne volim. Psihijatrija je dobra, jer ti kad pričaš sa devojkom i drugom, oni ne mogu tako da ti pomognu. Rad u udruženju je prosvetljujući. Dobar je razgovor sa ljudima u udruženju, da se usaglasiš. Nekad imaš neke misli, ali to nije dovoljno. U razgovoru dobijaš više informacija.
• Meni najviše pomažu druženja i šetnje, a bitno je i da se manje jede kako bi se održala težina.
• Što više aktivnosti i manje slobodnog vremena da se razmišlja o glupostima. Dolaze crne misli ako se ništa ne radi.
• Treba raditi što više stvari koje vam prijaju, izbegavati stres i biti fizički aktivan.
• Bitna je dobra komunikacija sa porodicom, što više kretanja i druženja, fizičke aktivnosti i učestvovanje na psihoedukativnim radionicama.

 

*Sadržaj je preuzet iz lifleta kreiranog u okviru projekta Psihoedukacije